Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić


Ka­da sam pri­je go­to­vo de­vet go­di­na shva­ti­la da ću po­sta­ti sa­mo­hra­na maj­ka zbog ne­po­što­va­nja i ne­za­hval­no­sti i da zbog to­ga po­sta­jem ne­sreć­na že­na, ali ujed­no i svje­sna ka­kva me bor­ba če­ka, smo­re­na od pro­ble­ma, raz­ve­la sam se. Ni­sam ni slu­ti­la da će od tog mo­men­ta sva­ki pri­mi­ti­vac da­ti se­bi za pra­vo da se iro­nič­no na­smi­je i ka­že “ras­pu­šte­ni­ca” ili “sa­mo­hra­na maj­ka”.
To sa­mo­hra­na maj­ka se naj­če­šće iz­go­va­ra to­nom ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va da ni­si sreć­na, da je di­je­te ugro­že­no, da te je biv­ši osta­vio zbog ne­ke bo­lje ili da si ti sa­mo­ži­va od­bje­gla mla­da. Bi­la sam ono što i je­ste sva­ka uda­ta že­na ko­ja je že­lje­la po­ro­di­cu.
Ras­pu­šte­ni­ce i sa­mo­hra­ne maj­ke uvi­jek su loš pri­mjer. To­li­ko da za­vi­dim udo­vi­ca­ma ko­ji­ma se i u na­rod­nim pje­sma­ma pri­zna­je od­go­vor­nost i hra­brost. Za raz­li­ku od udo­vi­ca, sa­mo­hra­ne maj­ke i nji­ho­va dje­ca su uvi­jek pod bud­nim sum­nji­ča­vim po­gle­dom.
Za dje­cu ko­ja ima­ju lo­še ocje­ne ili su bla­go re­če­no ne­sta­šni uvi­jek se pr­vo ka­že da su dje­ca raz­ve­de­nih ro­di­te­lja. Po­da­ci o pro­ble­ma­tič­ni­ma ko­ji su od­ra­sta­li uz oba ro­di­te­lja, ali bez lju­ba­vi, za­ne­ma­ru­ju se, ali su za­to “ova dru­ga dje­ca” uvi­jek ak­tu­el­na.
U na­šoj ze­mlji za de­set tret­ma­na kod psi­ho­lo­ga po­treb­na je ne­či­ja ci­je­la pla­ta. Ni­ko ne pi­ta, ka­ko i od če­ga po­sje­ti­ti psi­ho­lo­ga. Ri­jet­ki su oni ko­ji zbog sre­će svog dje­te­ta pri­sta­ju na pra­vi­lo: po­što pri­ja­te­lji i rod­bi­na ni­su bi­li tu ka­da ste se pr­vi put po­lju­bi­li, ne­moj­te ni da bu­du svje­do­ci po­ljup­ca za zbo­gom.
Ova dr­ža­va se odav­no opre­di­je­li­la za ustav­no umje­sto obi­čaj­nog pra­va, pa mi­slim da je red da se i ka­da je ri­ječ o raz­vo­di­ma za­lo­ži za isto. Ne da spa­si sa­mo­hra­ne maj­ke, već dje­cu.
Si­stem u ko­jem ži­vi­mo je je­di­ni ko­ji mo­že maj­ke da spa­se od oče­va ko­ji ne pla­ća­ju ali­men­ta­ci­ju, ali i oče­ve od maj­ki ko­je sma­tra­ju da biv­ši muž tre­ba da pod­mi­ru­je ne sa­mo po­tre­be dje­ce već i nji­ho­ve. Ni­ka­da u skup­šti­ni, a če­sto gle­dam pre­no­se, ni­sam ču­la da bi sa­mo­hra­nim maj­ka­ma ko­je su po­bje­gle od ver­bal­nog ili fi­zič­kog na­sil­ni­ka ili ma­ni­pu­la­to­ra, pro­fe­si­o­nal­nog lju­bav­ni­ka ili ne­rad­ni­ka tre­ba­lo pr­ve dvi­je go­di­ne raz­vo­da po­ve­ća­ti pla­tu ako su osta­le sa­me.
Ne tvr­dim da su sve sa­mo­hra­ne maj­ke sa­ču­va­le dje­cu od svo­jih emo­tiv­nih i eg­zi­sten­ci­jal­nih kri­za, i da ne po­sto­je one ko­je ma­ni­pu­li­šu dje­com da bi se sve­ti­le mu­žu što je pre­stao da bu­de dio nji­ho­ve po­ro­di­ce. Po­sto­je biv­še že­ne ko­je oče­ve ucje­nju­ju u sti­lu “ne dam ti da vi­diš di­je­te ako ne daš, ne ura­diš ovo ili ono”. Po­sto­je biv­ši mu­že­vi ko­ji su onog tre­nut­ka ka­da ih je na­pu­sti­la že­na di­gli ru­ke i od dje­te­ta.
Sa­mo­hra­ne maj­ke su ni­či­je že­ne, ali ne­či­je maj­ke, i ako dr­ža­va vo­di bri­gu o po­no­su i eg­zi­sten­ci­ji gej po­pu­la­ci­je, iz­bje­gli­ca iz Si­ri­je i na­ci­o­nal­nih ma­nji­na, aj­de da pro­ba da olak­ša ži­vot že­na­ma ko­je sa­me no­ću vo­de bo­le­snu dje­cu kod de­žur­nog lje­ka­ra i ka­da po­sle ta­kve no­ći tra­že slo­bo­dan dan ču­ju sa­mo: “A što si se raz­vo­di­la?”
No, “svje­tlo je uvi­jek na kra­ju tu­ne­la”.
(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO ,,Na­še sun­ce’’)